Home Zdravlje Evo zašto obična prehlada ne može da se izleči. Odgovor nije jednostavan...

Evo zašto obična prehlada ne može da se izleči. Odgovor nije jednostavan !

0
42

Prehlada je narasprostranjenija bolest, ali i jedna od najnedokučivijih. Problem je, pre svega, sam naziv.

U gotovo svakom indoevropskom jeziku ovo je jedna od onih reči koju ćete povezati sa niskim temperaturama, hladnoćom i slično, pa, ipak, eksperimenti su pokazali da niske spoljašne temperatura ne povećavaju rizik od prehlade, niti pogoršavaju simptome. A, onda, tu je i “opšti” deo koji upućuje na to da postoji jedan patogen, dok je u stvarnosti više od 200 virusa koji izazivaju bolesti slične prehladi, od kojih se svaka razvija sopstvenom hemijskom i genetskom strategijom i zbog toga uspeva da izbegne telesnu odbranu.

Prehlada napada porodice, škole, gradove...
PREHLADA NAPADA PORODICE, ŠKOLE, GRADOVE…

Teško je zamisliti bolest sličnu običnoj prehladi, jer je ona u stanju da napadne domove, škole, gradove i sela, i da učini ljude malaksalim na nekoliko dana. Odrasli obolevaju od nje od dva do četiri puta godišnje, a deca i do 10 puta, a svi moramo da je prihvatimo kao neizbežan deo života.

Kako se prenosi?

Na Univerzitetu u Viskonsonu (Medison) 1984. godine pokušali su da otkriju koji je to najčešći način da se dobije prehlada. Volontere su inficirali virusom prehlade, a zatim je trebalo da ljube subjekte, koji su bili predmet istraživanja, minimum jedan minut. Od njih 16 koji su bili zdravi, samo jedan se zarazio putem poljupca. Ispostavilo se da je ono za šta se verovalo da je prvi uzrok prenošenja virusa bio samo mit.

Lečenje

Najčešća ubeđenja kod lečenja prehlade, takođe, ispostavila su se kao lažna. Pa ipak, iako se većina proizvoda ne pokazuje kao efikasna u lečenju prehlade, na njoj se u Velikoj Britaniji zaradi 300 miliona funti godišnje. Neki od lekova sadrže paracetamol, koji je efikasan analgetik, ali doziranje je često suboptimalno. Uzimanje vitamina C u redovnim dozama, takođe, nije dovoljno. Razni vrući napici, prirodni recepti, antibiotici ne čine ništa posebno. Jedini način da izbegnemo prehladu jeste zapravo njena potpuna izolacija od čovečanstva.

Moderna nauka je promenila medicinsku praksu maltene na svim poljima, ali radikalno novi tretman za lečenje prehlade i dalje ne postoji. Problem je taj što, iako se sve prehlade čine manje-više istim, iz biološke perspektive, jedina zajednička stvar im je to što ulaze u naš respiratorni sistem, čije ćelije uništavaju. Dakle, radi se o prilično različitim vrstama organizama, od kojih svaki na sebi svojstven način može da zarazi naše ćelije. Upravo zbog toga je veoma teško formulisati odgovarajući tretman.

Do danas su naučnici identifikovali sedam virusa koji uzrokuju većinu prehlada: rino virus, korona virus, infuenca (grip) i parainfluenca virus, adeno virus, respiratorni sincicijalni virus (RSV) i metapneumo virus, koji je prvi put uočen 2001. Svaki od njih ima svoje podviruse, poznate kao serotipove, kojih ima oko 200. Rino virus je najčešći i uzrokuje do tri četvrtine prehlada kod odraslih. Dakle, on je ovde najveći igrač.

Dugo se verovalo da se prehlada širi poljupcem
DUGO SE VEROVALO DA SE PREHLADA ŠIRI POLJUPCEM

Potraga za vakcinom

Vakcinu protiv rino virusa naučnici su planirali da izrade još davne 1950. To su i učinili, jedino što su i vakcinisani i nevakcinisani ljudi podjednako obolevali.

U narednim decenijama postojalo je sve više rino virusa i tradicionalni način izrade vakcine u ovom slučaju bio je nemoguć i 1975. godine, kada je bio poslednji pokušaj, već su svi znali da nije moguće napraviti bolju vakcinu.

Devedesetih su se virusolozi fokusirali na HIV i AIDS, pored kojih su obične prehlade postale mnogo manje bitne, a lek se činio daljim nego ikada.

A, onda se u januaru ove godine ponovo javila nada. Eksperti za vakcine sa Imperijalnog koledža u Londonu izjavili su da je “moguće ostvariti značajni napredak u imunološkoj zaštiti”. Jedan od naučnika rekao je da su vrata koja su bila zatvorena mnogo, mnogo godina ponovo otvorena. Pa ipak, istraživanja su do sada obavljana samo na miševima, a njihov poduhvat ipak je i dalje u granicama razočaranja na koja smo navikli.

Značajnija dostignuća

Sebastijan Džonson, profesor respiratorne medicine i specijalista za astmu, proveo je šest meseci na svojim doktorskim studijama izučavajući metode za detekciju virusa. Za svoj doktorat o astmi razvio je tehniku koja se zove “reakcija polimeraze”. Pomoću nje je moguće uvećati molekul DNK kako bi virusi mogli preciznije da se uoče.

Na svoje iznenađenje otkrio je da u 85% slučajeva virusi stoje iza napada astme kod dece. Polovina od toga su bili rino virusi. Pre tog njegovog otkrića većina studija je detektovala viruse u manje od 20% slučajeva, a naučnici koji se bore sa rino virusima nisu znali sa kim tačno imaju posla.

Iako svi rino virusi iznutra jesu prilično slični, oni se menjaju u dodiru sa imunim sistemom, stvaraju opne, bodlje i svi počinju da deluju različito. Zbog toga rane vakcine i nisu imale nikakvo dejstvo.

Donedavno se verovalo da ih ima oko 100 različitih serotipova i bili su podeljeni u “A” i “B” grupe. Tek 2007. su otkriveni novi, koji su svrstani u grupu “C” i sada ih ukupno ima 160.

Čestica rino virusa
ČESTICA RINO VIRUSA

Ono zbog čega svi doktori žude za ovom vakcinom, a ne zadovoljavaju se lekovima, jeste to što će vakcina sprečiti da virusi naprave štetu u organizmu, dok lekovi deluju tek posle. Naravno, one su za farmaceutske konpanije znatno manje atraktivne. Ne samo da uzimaju stotine miliona dolara i godina dok se razviju, već i u tom slučaju uspeh nije zagarantovan – češće zaista nije. One dakle ne donose novac. Pritom, vakcine se daju jednom prilikom, dok se lekovi mogu uzimati stalno u dužem periodu. Vakcine su prevencija, a niko ne želi da daje mnogo novca kada je zdrav – dok će oni koji su bolesni, isprazniti novčanik u slučaju da je to potrebno.

Kada posegnemo za lekovima, oštećenje se već dogodilo
KADA POSEGNEMO ZA LEKOVIMA, OŠTEĆENJE SE VEĆ DOGODILO

Pojedinačna vakcina

Džonson je sa Džefrijem Almondom, profesorom virologije, imao ideju o megavakcini za sve serotipe rino virusa. No, shvatili su da bi tako nešto bilo jako teško, skupo i složeno. Ali, onda su pokušali da nađu ono što je u strukturi ovih virusa identično, makar neku slabu vezu, koja bi mogla da bude osnova onoga što se zove pojedinačna vakcina. Ovaj pristup je imao dosta uspeha sa hepatitisom B i HPV-om.

Bili su na dobrom putu i rezultati su bili obećavajući, a onda je 2013. godine došlo do promene ljudi u vrhu i više nisu imali finansijsku podršku. Imperijalni koledž u Londonu, za koji su radili Džonson i Almond, ideju vakcine je zaštitio dok ne pronađu nove sponzore – a, njena realizacija je odložena.

Martin Mur, pedijatar iz Atlante i specijalista za respiratorne bolesti kod dece, takođe je odlučio da se upusti u ozbiljnu borbu sa prehladom. Bilo je to kada mu se sin razboleo na porodičnom odmoru. Došao je na ideju da napravi vakcinu koja će sadržati sve tipove rino virusa, ali se na kraju ispostavilo da je 50 dovoljno.

Prva testiranja su rađena na makaki majmunima, i kod njih je došlo do stvaranja velikog broja antitela, u šta Mur nije ni sumnjao. Bilo je potrebno samo još dokazati sve njegove tvrdnje. U maju, Mur je otvorio kompaniju koja se isključivo bavi radom na rino virusima, zbog čega je napustio svoj pređašnji posao.

Sva istraživanja dosad bila su neuspešna i preskupa
SVA ISTRAŽIVANJA DOSAD BILA SU NEUSPEŠNA I PRESKUPA

U ovom trenutku najveću prepreku za nastavak istraživanja predstavlja nedostatak adekvatne finansijske podrške. Farmaceutske kompanije bi trebalo da preuzmu odgovornost, jer je za ostvarenje ovakve ideje potrebno 10-15 godina, sa troškovima od preko milijardu dolara. Doduše, nije bilo puno uspeha u dosadašnjim testiranjima na ljudima, i akcije kompanija koje su podržale istraživanje pale su za 83% prošle godine.

Zbog toga su investitori postali oprezni i nema puno ulaganja, a mi ćemo na lek morati da pričekamo još neko vreme.